Isa Izaiáš, kapitola Kniha proroka Izaiáše, kapitola 6

Бог позива Исаију

Године кад је умро цар Озија видех Господа како седи на високом и уздигнутом престолу, а скути његовог плашта су испуњавали храм. Изнад њега су се поставили шестокрили серафими. Сваки је имао шестора крила: двама је заклањао лице, двама је покривао ноге, а двама крилима је летео. Они су клицали један другом и говорили:

„Свет, свет, свет је Господ над војскама!

Пуна је сва земља славе његове!“

Од гласа оног који кличе затресли су се довраци на праговима и Дом се напунио димом.

На то сам рекао: „Тешко мени, пропао сам, јер сам човек нечистих усана, и станујем сред народа нечистих усана; а Цара, Господа над војскама, виделе су очи моје!“

Тада је један од серафима долетео к мени. У руци му је била жеравица што је хватаљкама узео са жртвеника. Њом је дотакао моје усне и рекао: „Ево, ово је дотакло усне твоје, и скинута је кривица твоја, и опроштен је грех твој.“

Затим сам чуо глас Господарев како говори: „Кога да пошаљем? И ко ће поћи за нас?“

А ја сам рекао: „Ево мене! Пошаљи мене!“

Он је на то рекао: „Иди и реци том народу:

’Слушаћете и нећете разумети,

гледаћете и нећете видети.’

Отежај салом том народу срце,

оглуви уши његове,

ослепи очи његове,

док прогледају очи његове,

и прочују уши његове,

и разбере срце његово,

и покаје се и исцели га.“

Тада сам рекао: „Докле, Господару?“

Одговорио је:

„Док су туробни градови без становника,

и куће без човека,

и туробне њиве за пустошење,

и Господ отера људство,

и велико разарање буде у самој земљи.

Па остане ли у њој десетина,

и она ће се вратити.

И биће спаљен као брест,

и као храст који је оборен до пања свога.

Потомство свето из пања његовог.“