Pro Přísloví, kapitola Kniha přísloví, kapitola 20

Вино је подсмевач и жестоко пиће свађалица,

немудар је ко се због њих тетура.

Царево је насиље као рика лавића,

ко га раздражује себи самом шкоди.

На част је човеку да се клони свађе,

а сваки се безумник избезуми.

Кад је јесен – ленштина не оре,

кад је жетва – он проси и оскудева.

Дубока је вода замисао човековог срца,

ал’ је црпсти може само човек разборити.

Многи људи објављују свима своју доброту,

али ко ће наћи оданог човека?

Праведник живи честитост своју

и како су само благословена деца након њега!

Цар који седи на судском престолу

погледом својим све зло расипа.

Може ли ко рећи: „Срце сам своје очистио,

чист сам од греха свога“?

Неједнаки тегови и мера двојака –

обоје су огавни Господу.

И дете се по делима својим препознаје,

да ли су му дела исправна и чиста.

И ухо што чује и око што види,

и једно и друго створио је Господ.

Не воли спавање да не осиромашиш,

пробуди се и најешћеш се хлеба.

„Безвредно! Безвредно!“ – говори купац –

а онда се хвали када оде својим путем.

Постоји злато и мноштво драгуља,

али учене усне су као драгоцени накит.

Узми хаљину ономе што јамчи за туђинца,

и залог му узми кад јамчи за незнанца.

Човеку је сладак непоштени хлеб,

али су му после уста песка пуна.

Намере осмисли саветом

и мудрим вођењем ратуј.

Оговарач скита и одаје тајне,

зато се не петљај са брбљивцем.

Ко проклиње и оца и мајку,

светиљка му догорева у најцрњој тами.

У почетку нагло згрнуто наследство

остаје неблагословено на свом крају.

Немој рећи: „Узвратићу злу!“

Чекај Господа да те избави.

Господу су мрски неједнаки тегови

и страшне су теразије неједнаке.

Од Господа су човекови кораци,

па како би неко докучио свој властити пут?

Човеку је замка кад непромишљено каже да је нешто посвећено,

а да после завете разматра.

Цар ће мудар развејати зликовце,

вршидбеним точком преко њих ће прећи.

Светиљка Господња је човеков дах,

испитује дубине нутрине.

Оданост и истина чувају цара,

он оданошћу остаје на престолу своме.

Младићу је част у његовој снази

а седа је коса достојанство старих.

Ране и маснице чисте од зла,

а шиба чисти дубине нутрине.