Isa Izaiáš, kapitola Kniha proroka Izaiáše, kapitola 64

О, кад би небеса поцепао и сишао!

Планине би се затресле пред тобом!

Као што огањ запали гранчице

и чини да вода прокључа,

сиђи да обзнаниш своје Име

својим непријатељима,

да народи задрхте пред тобом!

Јер, када си чинио страхотна дела

која нисмо очекивали,

силазио си и планине су се

тресле пред тобом.

Од прадавних времена нико није чуо,

ниједно ухо није чуло,

ниједно око видело

другога Бога осим тебе,

који ради у корист оних који га ишчекују.

Ти прискачеш у помоћ

онима који радо чине оно што је право,

који се сећају твојих путева.

Али, кад си се разгневио,

ми згрешисмо

и непрестано грешимо.

Како онда да се спасемо?

Сви смо постали као нечист човек,

а сва наша праведна дела као запрљана крпа.

Сви се сушимо као лист,

а наши греси нас односе као ветар.

Нико не призива твоје Име

нити се труди да до тебе допре,

јер ти си своје лице сакрио од нас

и пустио нас да ископнимо

због наших греха.

А ипак, ГОСПОДЕ, ти си наш Отац.

Ми смо глина, ти си грнчар –

сви смо твоје дело.

Не гневи се прекомерно, ГОСПОДЕ,

не сећај се наших греха довека.

Погледај на нас, молимо те,

јер сви смо твој народ.

Твоји свети градови постадоше пустиње;

Сион је пустиња, Јерусалим пустолина.

Наш свети и славни Храм,

где су ти наши очеви исказивали хвалу,

спаљен је огњем

и све нама драгоцено у рушевинама лежи.

Зар ћеш се после свега и даље суспрезати, ГОСПОДЕ?

Зар ћеш и даље ћутати и прекомерно нас кажњавати?