Hi Hioba, rozdział Księga Hioba, rozdział 30

А сад ми се смеју млађи од мене,

они чије очеве нисам хтео

ни са псима стада свога!

А и шта бих са њихових руку снагом?

Усахла је та снага у њима.

Спарушени су од беде и глади,

ти што глођу штагод по пустари,

у сумраку, по рушевинама и развалинама.

Они чупају слез по честарима

и корен смреке себи за храну.

Отерани су из друштва,

људи на њих вичу као на лопова.

Ено их у јаругама потока,

коначе по јамама у земљи и по камењарима.

Запомажу међу грмљем,

скупљају се у копривама.

Синови су безумника,

сој безимених из земље протераних.

А сад сам им песма ругалица,

постао сам прича за њих!

Гаде ме се, стоје издалека,

не либе се да ме у лице пљуну.

Јер Бог је развезао мог шатора уже,

ударио ме је, а људи се на мене разуларише.

Мени с десна диже се младалачка руља,

терају ме да бежим,

против мене насипају бедеме пропасти.

Руше ми путеве,

успешно ме разарају

и за то им помоћ није потребна.

Навиру ко кроз широк процеп,

наваљују преко развалина.

Ненадане страхоте пале су на мене,

попут ветра разгоне ми достојанство,

а моје спасење нестаде ко облак.

Сад се душа моја разлила у мени,

јер су ме сустигли дани јада.

Кости моје ноћ пробада у мени,

болови ме глођу без престанка.

Одора се моја изобличила од силе велике,

сапела ме као крагна од тунике моје.

Он ме је у блато бацио,

сад сам налик праху и пепелу.

За помоћ ја теби вапим,

ал’ се не одазиваш;

а када сам стао,

на мене си пажњу обратио.

У крвника мога си се претворио,

силом руке своје си ме спопао.

Винуо си ме да ветар зајашем,

растапаш ме у олуји.

Јер ја знам да ме у смрт одводиш,

у кућу састанка свих који су живи.

Али нико не пружа руку своју руини,

макар да за помоћ вапи у пропасти својој.

Зар ја нисам заплакао ради невољника?

Зар ми душа зајецала није ради убогога?

Али кад сам чекао на добро,

зло је дошло;

када сам се понадао светлу,

пристигла је тама.

Утроба је моја устрептала и није се примирила,

дани патње су ме задесили.

Поцрнео ходам, али не од сунца;

устајем у збору и вичем за помоћ.

Збратимљен сам са шакалима,

пријатељ сам нојевима.

Поцрнела кожа је на мени,

од грознице цвокоћу ми кости.

Моја лира сад је за кукњаву,

а свирала моја за плач нарикача.