PostGen PostanakGenesis, poglavljechapter Knjiga PostankaBook of Genesis, poglavljechapter 9

Bog sklapa savez i blagoslivlje Nou

I blagoslovi Bog Nou i njegove sinove i reče im: »Rađajte se i množite se i napunite zemlju! Strah i trepet pred vama neka obuzme sve životinje zemaljske i sve ptice nebeske, sve što se miče na zemlji, i sve ribe morske; sve je predano u vaše ruke. Sve što se miče, što živi, neka vam bude za hranu! Kao nekoć zeleno bilje tako vam sada sve dajem. Samo mesa što još ima u sebi životnu snagu, naime krv, ne smijete jesti. I za vašu krv, o kojoj ovisi vaš život, iskat ću račun; od svake životinje iskat ću račun, od čovjeka, od svakoga, pa i od brata njegova, iskat ću račun za čovječji život.

Tko prolije čovječju krv,

njegova se krv ima također proliti od čovjeka.

Jer je On stvorio čovjeka po slici Božjoj.

A vi se sad rađajte i množite se! Raširite se na zemlji i namnožite se na njoj!« Potom reče Bog Noi i njegovim sinovima, što su bili s njim: »Sklapam sad savez s vama i s vašim potomcima, što će doći nakon vas, i sa svim živim bićima što su s vama, s pticama, sa stokom i sa svim zvijerima što su s vama, sa svim zemaljskim životinjama što izađoše iz korablje. I sklapam zavjet svoj zato da nijedno stvorenje ne bude više uništeno od vode potopa, i da odsad ne dođe više potop, da uništi zemlju.«

Nato nastavi Bog:

»Ovo neka bude znak saveza

što ga sklapam između sebe i vas,

svih živih bića što su s vama,

za vječno vrijeme.

Dúgu svoju stavljam u oblake.

Ona neka bude znak saveza

između mene i zemlje!

Kad, eto, navučem oblake nad zemlju

i ukaže se duga u oblacima,

tada ću se spomenuti saveza svojega,

koji postoji između mene i vas

i svih živih bića svaka vrste.

Nikada više ne će biti vode za potop,

da uništi sva stvorenja.

Kad se ukaže duga u oblacima,

pogledat ću je

i spomenut ću se vječnoga saveza

između Boga i svih živih bića svake vrste,

što su na zemlji.«

I reče Bog dalje Noi: »To je znak saveza što ga sklopih između sebe i svih živih bića na zemlji.«

A sinovi Noini, koji izađoše iz korablje, bili su: Šem, Ham i Jafet; Ham je otac Kanaanu. Ta su trojica bila sinovi Noini. Od njih vuče lozu cijelo čovječanstvo. Noa poče obrađivati zemlju i zasadi vinograd. A kad je pio vino, opi se, i ležao je otkriven u svom šatoru. Ham, otac Kanaanu, promatrao je golotinju oca svojega, i kaza to obojici braće svoje vani. A Šem i Jafet uzeše plašt i staviše ga obojica na svoja ramena, stupiše natraške unutra i pokriše njim golotinju svojega oca. Lice njihovo bilo je pritom natrag okrenuto, tako da ne vidješe golotinje svog oca. A kad se Noa rastrijezni od vina i dozna što mu je bio učinio najmlađi njegov sin,

povika: »Proklet da je Kanaan!

Neka je najniži sluga braći svojoj!«

Potom nastavi:

»Blagoslovljen da je Gospodin, Bog Šemov!

Kanaan neka je njegov sluga!

Neka raširi Bog Jafeta;

neka prebiva u Šemovim šatorima!

Kanaan neka mu je sluga!«

Noa poživje nakon potopa još trista i pedeset godina. A svega poživje Noa devet stotina i pedeset godina; i umre.