Pr. Proverbios, capítulo Libro de los Proverbios, capítulo 13

Мудар син прихвата очево васпитање,

а подругљивац не слуша укор.

Човек се насити добра од плода уста својих,

а покварењаци су гладни насиља.

Ко год чува уста своја чува живот свој,

а пропаст следује ономе ко шири своје усне.

Душа ленштине је гладна, али нема ништа,

а душа се марљивих људи нахрани.

Праведник мрзи лаж,

а злобник одурно и срамно поступа.

Праведност чува пут честитог,

а неправда обара грешника.

Неко себе представља богатим, али нема ништа,

а неко себе представља сиромашним, а пребогат је.

Човек богатством откупљује душу своју,

а сиромах и не чује претњу.

Светло праведника блешти,

а светиљка зликоваца гасне.

Бахатост једино раздор изазива,

а мудрост је код оних који примају савет.

Нагло стечено богатство се умањује,

а увећава се оно сакупљано радом.

Дуготрајно надање жалости срце,

а испуњена жеља је као дрво живота.

Ко презире реч себи самом шкоди,

а ко страхује од заповести награђен ће бити.

Мудрачева поука врело је живота

и одвраћа од смртних замки.

Проницљивост стиче наклоност,

а пут неверних је непромењив.

Сваки обазрив човек ради према знању,

а безумни шири безумље.

Гласник зла у зло пада,

а сведок истине лечи.

Сиромаштво и срамота стижу оног ко не мари за опомену,

а почашћен ће бити онај ко прихвата укор.

Слатка је души жеља испуњена,

а безумнику је мрско да се од зла одврати.

Биће мудар ко иде с мудрима,

а настрадаће ко се дружи с безумнима.

Грешнике пропаст прогони,

а праведници су добром награђени.

Добар човек оставља наследство унуцима,

а грешникова се добра чувају за праведника.

Обиље је хране на неузораном пољу сиромаха,

али га неправда односи.

Ко свој прут штеди мрзи свога сина,

а воли га ко га на време кори.

Када једе, праведнику се душа наједе,

а стомак злобника остаје гладан.