Isa Jesaja, kapittel Jesajas bok, kapittel 57

Праведник гине, а нико не мари.

Верне уклањају,

а нико не схвата да праведнике одводе

да их сачувају несреће.

Они који иду правим путем,

у мир улазе и налазе починак

на свом лежају.

»Али ви – дођите овамо,

ви врачарини синови,

ви потомци прељубника и блуднице!

Коме се то изругујете?

Коме се кревељите и плазите језик?

Ви сте деца бунтовникова,

потомство лажљивчево.

Изгарате од похоте међу храстовима

и под сваким зеленим дрветом.

Своју децу приносите на жртву

у кланцима и под високим литицама.

»Твој део је међу облуцима из кланца,

они, они су твоје наследство.

Да, њима си изливала жртве леванице

и приносила житне жртве.

Зар да се упркос томе сажалим?

Свој лежај си распростирала

на брегу високом, узвишеном,

и тамо се пењала да принесеш клане жртве.

Иза врата и довратка

поставила си спомен на идоле.

Далеко од мене, обнаживала си се,

пењала се на свој лежај и разгртала га.

Погодбу си склопила с онима

чији лежај си заволела

и гледала си њихову голотињу.

Ишла си Молоху с маслиновим уљем

и умножавала своје мирисне помасти.

Далеко си слала гласнике;

чак си и у сам Шеол силазила.

Изморила си се од својих многих лутања,

али ниси хтела да кажеш: ‚Нема наде.‘

Нашла си нову снагу,

па ниси посустала.

Од кога си толико стрепела и бојала се

да си ми постала неверна,

да ме се више ниси сећала,

ни мислила на мене?

Зато што сам ћутао и крио се –

зар ме се зато ниси бојала?

Разоткрићу твоју ‚праведност‘

и твоја дела,

али од њих нећеш имати користи.

»Кад будеш викала у помоћ,

нека те спасу идоли које си накупила!

Све ће их развејати ветар,

дашак их одувати.

Али ко се у мене узда,

наследиће земљу и запосести моју свету гору.«

Утеха за понизне

Говориће се: »Наспите! Наспите!

Припремите пут!

Уклоните мом народу препреке с пута!«

Јер, овако каже Вишњи и Узвишени,

који је довека жив, чије Име је свето:

»Живим на месту високом и светом,

али и с оним ко је скрушен

и понизног духа,

да оживим дух понизних

и оживим срце скрушених.

Јер, нећу довека оптуживати,

ни вечито бити гневан,

јер би онда преда мном ишчилео човеков дух –

дах човека, кога сам створио.

»Разгневио сам се због његове грешне похлепе,

казнио га и у гневу сакрио своје лице,

а он је и даље ишао својим путевима.

Видео сам његове путеве, али излечићу га.

Водићу га и вратити утеху њему

и онима који с њим тугују,

стављајући хвалу на његове усне.

Мир, мир ономе ко је далеко

и ономе ко је близу«,

каже ГОСПОД,

»и излечићу га.«

Али зли су као узбуркано море,

које не уме да мирује,

чији таласи избацују муљ и блато.

»Нема мира за зле«,

каже мој Бог.