Yşa Yeşaya, bölüm Yeşaya Kitabı, bölüm 9

Bog se javlja i objavljuje

Ali neće biti mrak što nju guši kao u vremenu prethodnom, kad je obezvredio zemlju zavulonovsku i zemlju neftalimsku, a potonji će proslaviti put što vodi ka moru s druge strane Jordana, Galileju mnogobožačku.

Narod koji po tami hoda,

veliku je svetlost ugledao,

nastanjene u zemlji sena smrtnoga,

svetlost ih jarka obasja.

Radost si uvećao;

pred tobom se raduju

kao u žetvenoj radosti,

kao što se vesele kada plen dele;

jer jaram na nj natovaren

i obramicu na njegovom ramenu,

šibu progonitelja njegova,

ti si polomio kao u dan madijanski.

Ta, svaka cokula maršira u metež,

i plašt se natapa u krvi,

te će biti za vatru

hrana razgorela.

Ta, nama se muško dete rodilo,

nama je sin dat;

vlast je njemu na ramenu.

I on će se zvati:

Divni Savetnik, Bog Silni,

Otac Večni, Vladar Mirotvorni.

Rasprostiranju vlasti i miru

neće biti kraja

na prestolu Davidovu

i na carstvu njegovu,

da ga sredi i da ga utvrdi

u pravu i u pravednosti

od sada i do veka.

Revnost Gospoda nad vojskama

to će učiniti.

Gospod plaća

Gospodar je reč poslao Jakovu

i ona je među Izrailjce pala.

I sav narod nju će upoznati,

Jefremovci i stanovništvo Samarije,

koji govore srcem

nadmenim i oholim:

„Ako su opeke pale,

gradićemo od tesana kamena;

divlje smokve su sasečene,

kedre ćemo tamo podići.“

A Gospod razmešta protiv Resina protivnike njegove

i podbada neprijatelje njegove,

Arameju spreda, Filistejce straga,

te Izrailj proždiru svojim ustima.

Uza sve to gnev se njegov umiriti neće

i ruka mu ispružena ostaje.

Ipak se narod obratio nije onom koji ga je udario,

i Gospoda nad vojskama potražili nisu;

te je Gospod odsekao od Izrailja glavu i rep,

granu i rogoz, u jedan dan.

Starešina i lice ugledno – to je glava,

a prorok koji naučava laž – to je rep.

Koji ovaj narod vode, oni zavode;

koji bivaju vođeni, oni propadaju.

Zato se Gospodar njegovim mladićima radovati neće,

njegovoj sirotinji i udovicama smilovati se neće.

Zato što je sav narod opak i zao,

na sva usta bezumno govore.

Uza sve to gnev se njegov umiriti neće

i ruka mu ispružena ostaje.

Zato što se opakost kao požar rasplamsala,

bodlje i trnje proždire,

šumski čestar je upalila,

oblaci dima se podižu.

Zemlja plamti od jarosti Gospoda nad vojskama,

i narod kao hrana za požar postaje:

ni svog brata niko ne poštedi.

Ždere s desna

i opet je gladan;

guta s leva

i opet sit nije.

Čovek jede svoga bližnjeg meso:

Manasijevci Jefremovce,

Jefremovci Manasijevce,

a zajedno oba na Judejce.

Uza sve to gnev se njegov umiriti neće

i ruka mu ispružena ostaje.