Mez Mezmurlar, mezmur Mezmurlar Kitabı, mezmur 10

Zašto, Gospode, stojiš daleko?

Što se skrivaš u vreme nevolje?

Opaki, nadmeni, ljuto goni ubogog,

u spletke ga hvata koje je ispleo.

Jer opaki se hvali žudnjama svog srca,

pohlepni proklinje, prezire Gospoda.

U svojoj ga oholosti on ne traži,

nema Boga ni u jednoj misli svojoj.

Taj uvek uspeva na svojim stazama,

na sudove tvoje on s visoka gleda,

i svojim se dušmanima ruga.

On u srcu kaže:

„Ništa mene neće uzdrmati,

zlo me nikad zadesiti neće.“

Usta su mu puna kletve, laži i uvrede,

a muka i nevolja pod jezikom njegovim.

U dvorištu vreba iz zasede,

iz potaje ubija nevinoga,

iz skrovišta motri nemoćnoga.

Kao lav on vreba u šipražju,

u zasedi čeka da ulovi ubogoga;

u svoju ga mrežu hvata i odvlači.

Bespomoćne lomi i obara,

oni mu u kandže dopadaju.

On govori u srcu:

„Bog zaboravlja, skriva lice,

nikada on to neće videti.“

Ustani, Gospode,

digni svoju ruku, Bože,

ponizne nemoj zaboraviti!

Zašto opaki da prezire Boga,

zašto da u svom srcu kaže:

„Ti me nećeš za to pitati“?

Ali, ti to ipak vidiš,

jer posmatraš muku i nevolju,

da stvar uzmeš u svoje ruke.

Nemoćni se oslanja na tebe,

sirotome ti si pomoćnik.

Slomi ruku opakome, zlome,

pa kad tražiš njegovu opakost,

ni traga od nje da ne nađeš.

Gospod je car u veke vekova,

nestaće narodi sa njegove zemlje.

Ti, Gospode, čuješ čežnju poniznih,

hrabriš ih, uho svoje priklanjaš,

da daš pravo sirotome i ugnjetenom,

da čovek na zemlji ne zadaje više strah.