诗 诗篇, 篇 诗篇, 篇 102

Молитва сиромахова. Кад је занемоћао и излива своју јадиковку пред ГОСПОДОМ.

Чуј моју молитву, ГОСПОДЕ,

и нека мој вапај дође до тебе.

Не криј своје лице

у дан моје невоље,

окрени своје ухо к мени.

Кад ти завапим, брзо ме услиши.

Јер, моји дани као дим нестају,

кости ми као жеравица горе.

Срце ми се као трава разболело и осушило,

хлеб свој заборављам да једем.

Због свога гласног јаукања

кост и кожа сам постао.

Сличан сам дивљој птици у пустињи,

сличан сови међу рушевинама.

Будан лежим,

сличан самотном врапцу на крову.

Непријатељи ме поваздан вређају,

ругаоци моје име користе као псовку.

Пепео једем као хлеб

и своје пиће мешам са сузама

због твога беса и срџбе,

јер ти ме подиже и одбаци.

Моји дани су као вечерња сенка

и као трава се сушим.

А ти, ГОСПОДЕ, остајеш на престолу довека

и спомен на тебе кроз сва поколења.

Устаћеш и сажалити се на Сион,

јер дошло је време, време одређено да му се смилујеш.

Јер, његово камење мило је твојим слугама

и жале његов прах.

Бојаће се народи Имена ГОСПОДЊЕГ,

сви цареви земаљски твоје Славе.

Јер, ГОСПОД ће опет саградити Сион

и показати се у својој Слави.

Осврнуће се на молитву убогих

и неће презрети њихову молбу.

Нека се ово запише за будући нараштај,

па ће хвалити ГОСПОДА народ што ће тек бити створен:

»ГОСПОД погледа из свог светилишта на висинама,

са небеса осмотри земљу

да чује роптање засужњених

и ослободи осуђене на смрт

да Име ГОСПОДЊЕ објављују на Сиону

и хвале му изричу у Јерусалиму

када се народи и царства окупе

да служе ГОСПОДУ.«

Сред животног пута снагу ми је скршио,

скратио дане мога живота.

Рекох: »Боже мој, не узми ме усред мојих дана!

Кроз сва поколења трају твоје године.

Давно си поставио темеље земљине

и небеса су твојих руку дело.

Ти остајеш, а они ће нестати,

сасвим се отрцати као одећа.

Као одело ћеш их променити,

и биће одбачени.

Али ти остајеш

и твојим годинама нема краја.

Деца твојих слугу живеће спокојно,

њихово потомство учврстиће се пред тобом.«